Vreme posle te

Putujući kući, na tren, zatvorih oči pred naletom umora, obrisi tvog lika mi prođoše mislima i tad shvatih – nisi me prošao.

Tumarajući kući starim utabanim putevima, dok iznad mene vedro nebo broji zvezdice, dođe trenutak slabosti… plakala bih, vrištala, ali ni za to nemam snage. Ti si daleko, daleko od mene i kilometrima i mislima, al čini mi se ne boli me to, nego činjenica da sam u tebi videla sve: svog gospodina savršenog, pa sad nijedan nije poput tebe. Nekako si samo ti bio pravi, idealan i dostojan… Sad se pitam da li su to činjenice ili samo moja iluzija? Ćutim ti ime, samo jednoj osobi ga progovaram, ali ni ona ne sluti koliko boliš. To znam samo ja. Možda nekad, negde ponovo, a ja se bojim da će biti nikad i nigde. Bićeš ti dobar muž i dobar otac, najverovatnije, drugoj ženi i vašoj deci. Nekoj drugoj koja će znati da se bori za tebe, koja će znati da se da i da te sačuva. A ja? Ja ću, moj dragi stranče, lutati svetom, kupeći slavu i pohvale. Kačiti diplome na zidove i živeti neki život drugi, bolji… Znaš, pisaću, večno ću pisati, možda ponajviše o tebi, al krišom, ni ti to nećeš znati, možda čak nećeš ni slutiti. Ali, ne brini, videću te ja u svakoj čaši, ispod svakog neba i u svim zvezdama. Znaće te i moji gradovi i ulice kojim prolazim i svaki jesenji vetar će šaputati tvoje ime. A godine će prolaziti, pa će zub vremena nagristi i mene i tebe i svako sećanje, jedino će ostati reči pisane tebi da podsete koliko je bolelo i koliko će još da boli.

Komentariši